Da li uzeti muževljevo prezime? Analiza ličnog izbora, tradicije i identiteta

Pitanje da li žena treba da promeni, zadrži ili doda prezime prilikom udaje jedno je od najličnijih, ali i najkontroverznijih pitanja u savremenom društvu. Iza naizgled jednostavne formalnosti krije se čitav spektar emocija, vrednosti, porodičnih očekivanja i ličnih principa. Ova tema, koja se često provlači kroz razgovore, forume i porodične okupljanja, otkriva duboke podele u shvatanjima o identitetu, ravnopravnosti, tradiciji i samom smislu braka.

Istorijski kontekst i promena običaja

Kroz istoriju, uzimanje muževljeg prezimena bilo je više od običaja - bilo je pravilo. Smatralo se logičnim i prirodnim da žena, ulaskom u novu porodicu, preuzme njeno ime. Kao što jedna učesnica diskusije primećuje, "vekovima je nekako logično da žena uzme muževljevo prezime". Međutim, istovremeno se sećamo da su "vekovima bili logični" i drugi društveni obrasci koji su danas prevaziđeni, poput toga da žena ne radi, ne glasa ili da je njeno zadovoljstvo u braku nebitno. Promena društvenih normi neizbežno dovodi i do preispitivanja ovakvih tradicija.

U prošlosti, brak je često bio interesna zajednica, a promena prezimena bila je deo tog aranžmana. Kao što neko ističe, "u vreme bar moje babe i prababe interesni brakovi su bili normalna stvar". Danas, iako se brak većinom sklapa iz ljubavi, eho tih starih shvatanja čuje se u komentarima koji promenu prezimena vide kao "prodaju" ili kalkulaciju, posebno ako je muževo prezime ugledno. "Logično je uzeti prezime nekoga ko je uticajan", primećuje jedna osoba, dok druga dodaje da bi se prezime menjalo "zbog drugih stvari a ne isključivo jer je prezime poznato".

Emotivni razlozi za zadržavanje svog prezimena

Za mnoge žene, vlastito prezime nije samo skup slova - to je deo njihovog identiteta, istorije i lične priče. "Prosto volim svoje ime i prezime i poistovećujem se sa njim", izjašnjava se jedna učesnica razgovora. To prezime nosi od najranijeg detinjstva, povezano je sa uspomenama, porodičnim dostignućima i osećajem pripadnosti. Odreći ga se može izazvati osećaj gubitka deo sebe ili, kako neko kaže, "unutrašnju nelagodu".

Posebno su emotivno vezane žene koje su jedine ćerke ili potiču iz porodica gde nema muških potomaka. Za njih, zadržavanje prezimena može biti način da očuvaju porodično nasleđe. "Moje prezime je retko i nažalost samnom se gasi jer nema muških potomaka", objašnjava jedna mlada. U takvim situacijama, odluka da se prezime promeni može doživeti kao izdaja prema precima i porodičnoj istoriji.

Argumenti za uzimanje ili dodavanje muževljeg prezimena

Sa druge strane, postoje jaki i iskreni razlozi zašto žene žele da uzmu prezime svog partnera. Za mnoge, to je simbol zajedništva i stvaranja nove porodice. "Nema više moje, tvoje, ono; sad je naše. Jedno prezime, jedna porodica", ističe jedna udata žena. Ovaj gest vidi se kao konkretan i javni iskaz ljubavi i posvećenosti, način da se vizuelno i formalno potvrdi jedinstvo.

Praktičnost je takođe važan faktor. Ističu se prednosti kada se cela porodica, posebno majka i deca, preziva isto. "Ja bih promenila prezime samo zbog dece, da se ne razlikujemo", kaže jedna buduća majka. Ovo olakšava administrativne procedure, putovanja i objašnjavanja u svakodnevnom životu. Kako jedna učesnica diskusije primećuje, bez zajedničkog prezimena mogu nastati "priče: jesu li roditelji u braku, a na decu takve gluposti dosta utiču".

Za neke, estetika igra ulogu - kombinacija imena i novog prezimena može biti privlačnija. "Njegovo prezime mi se više sviđa i sviđa mi se kako mi stoji uz ime", priznaje jedna mlada. I, konačno, za mnoge je to jednostavno ispoštovanje tradicije koja im je bliska i u kojoj su odrasle, bez ikakvog osećaja prinude.

Pritisak okoline i "tajac" na venčanju

Odluka o prezimenu često prestaje da bude privatna stvar dvoje ljudi i postaje predmet suda šire zajednice. "Užasava me aplauz kad se žena izjasni da uzima prezime supruga", iznervirano primećuje jedna učesnica, dok druga dodaje da u suprotnom vlada "mukna tišina". Ovaj društveni pritisak, koji se manifestuje na samom venčanju, može biti izuzetno neprijatan za mladence, posebno ako su doneli odluku koja odskače od očekivanog.

Pritisci ne dolaze samo sa strane gostiju. Porodice, posebno starije generacije, često imaju čvrsta mišljenja. Priče o svekrvama i svekrvi koji "ne mogu da svare" odluku mlade, ili o roditeljima koji "izvlače usi" zbog izbora njihove ćerke, svedoče o tome koliko duboko ukorenjen i emotivno nabijen može biti ovo pitanje. Kao što jedna žena koja je zadržala svoje prezime kaže: "Izdgleda da se svima podrazumeva da ću promeniti, pa kad kažem da sam zadržala svoje, pogledaju me kao da sam počinila najgore svetogrđe".

Pravo na izbor i ravnopravnost u odluci

Suština cele debate leži u slobodi izbora i međusobnom poštovanju. Sve više muškaraca ima opušten stav prema ovom pitanju. "Iz mog ugla gledano, odluka o prezimenu potpuno je na budućoj supruzi... tu nema nikakve diskusije već čisto njena slobodna volja", kaže jedan muškarac. Zdrav odnos podrazumeva da se odluka donese zajednički, bez ucenjivanja ili osećaja obaveze.

Zanimljive alternative poput dodavanja prezimena (zadržavanje svog i uzimanje partnerovog) ili, rede, zajedničkog odabira potpuno novog prezimena, pokazuju da postoji prostor za kreativnost i kompromis. Iako je ovo drugo kod nas još uvek retkost, svedoči o želji parova da istinski osnuju nešto novo i jedinstveno. Kao što jedna devojka sa dva prezimena primećuje: "Ne mislim da time ikoga vredjam ili da manje volim i poštujem osobu sa kojom planiram da ostanem ceo život".

Administrativni aspekt i život "nakon papira"

Osim filozofskih i emotivnih, tu su i vrlo praktične prepreke. Promena dokumenata je proces koji zahteva vreme, novac i strpljenje. "Kad pomislim samo na stajanje u redovima i silno plaćanje taksi... treba da budem luda pa da to sebi uradim", izjavljuje jedna žena. Ovo je objektivan razlog zašto sve manje žena menja prezime, a i zašto ga mnoge ne vraćaju posle razvoda.

Međutim, važno je pitati se koliko će se puta u životu uopšte potpisati punim imenom i prezimenom. Kao što jedna udata žena primećuje: "Za ove skoro 4 godine braka ne znam da li sam se 5 puta potpisala negde sa punim imenom i prezimenom". Ovo sugeriše da se strah od dugih potpisa i birokratskih muka ponekad preuveličava.

Zaključak: Lična priča iznad očekivanja

Odluka o prezimenu je, na kraju, intimna i lična stvar svakog para. Nema univerzalno ispravnog odgovora koji odgovara svima. Ono što je ključno jeste da odluka proizilazi iz ljubavi, poštovanja i slobodne volje, a ne iz straha, prinude ili želje da se zadovolji tuđa očekivanja.

Kao što jedna mudra učesnica diskusije savetuje: "Svaki čin koji napravite iz ljubavi, zarad vaše sreće i harmonije, biće ispravan". Bilo da se odlučite za zadržavanje, promenu, dodavanje ili čak nešto sasvim drugačije, važno je da vam ta odluka donosi mir i da je donesete zajedno sa osobom sa kojom gradite budućnost. Jer, na kraju krajeva, snaga porodice ne leži u zajedničkom prezimenu, već u zajedničkoj ljubavi, poštovanju i podršci koju njeni članovi jedni drugima pružaju.

Neka ova tema bude podsetnik da se u svim životnim odlukama, pa i u ovim naizgled malim, vrednuje individualnost, dijalog i autentičnost. Ostavimo prostor različitostima i fokusirajmo se na ono što zaista čini srž zajedništva - a to je mnogo više od nekoliko slova na ličnoj karti.